Da li je u redu istraživati prošlost svog terapeuta?

Radoznalost.

To je poznata izreka: radoznalost je ubica mačaka. Ali, ona je i prirodna, zdrava ljudska osobina. Koja strana prevladava kada je u pitanju terapija?

Ne govorim o patološkom proganjanju, onom koje se pominje u kriminalnim slučajevima, već o onom svakodnevnom "googlanju" koje klijenti često rade da bi saznali više o osobi kojoj poveravaju svoje najdublje tajne. Granica između ove dve stvari može biti tanka, ali ovde govorim o onima koji žele da saznaju nešto više o životu svog terapeuta van terapije, a ne o onima koji imaju opsesivne namere.

Klijenti žele da znaju o svojim terapeutima, a terapeuti uglavnom ne dele mnogo. Kako se nositi sa tim? Evo jednog prikrivenog pisma iz moje poštanske kutije, od nepoznatog i možda izmišljenog čitaoca:

"Već četiri meseca idem kod sjajnog terapeuta. Vrlo brzo sam postao radoznao o njoj, i šta da radi moderni čovek bez samokontrole? Okrenuo sam se društvenim mrežama za 'istraživanje'."

"Ispostavilo se da imamo zajedničke prijatelje, i često sam gledao njen profil — ne da bih saznao nešto konkretno, već da bih se nekako povezao sa njom. Nije romantično, možda je to zavist ili samo radoznalost? Ne znam, ali osećam se kao da sam napasan i ne mogu da prestanem."

"Postoji li način da se ovo reši bez da to iznosim na terapiji? Stidim se i ne želim da je uplašim, ali ne želim ni da nastavim ovako i ne znam odakle mi ova potreba. Imate li neki savet?"

Eto, radoznalost o terapeutu, pristup informacijama koje je hrane, osećaj krivice zbog saznanja i želja da se ta krivica ukloni bez razgovora. To se dešava često.

Šta je loše u tome da znaš više o svom terapeutu?

Uostalom, poveravaš mu svoje mentalno zdravlje, pa je prirodno da želiš da znaš više o osobi kojoj se otvaraš. Provodiš sate pričajući o intimnim detaljima svog života, zašto ne bi znao ko je ta osoba? Ako su informacije dostupne, zašto ih ne iskoristiti?

Postoji uverenje da je znati o terapeutu tabu, i da je radoznalost nešto čega treba da se stidiš. Ti se otvaraš, a terapeut ćuti — tako je to u terapiji. Treba da potisneš radoznalost i nikada je ne spominješ da bi bio "najbolji klijent na svetu". Ali, da li je to zaista tako?

Zašto terapeuti obično ne dele mnogo o sebi?

1. Prazna tabla — Rano psihoanalitičko učenje kaže da terapeut treba da bude "prazna tabla" kako bi klijent nesvesno projektovao svoje ranije odnose i konflikte na njega, što pomaže u terapiji. Iako neki terapeuti i dalje drže do ove ideje, savremena psihologija smatra da se projekcije dešavaju bez obzira na to koliko je terapeut otvoren ili zatvoren. Takođe, poverljivost ide u korist klijenta, a ne terapeuta. Njihova digitalna prisutnost je dostupna svima.

2. Posao terapije — Klijenti dolaze da pričaju o svojim problemima, ne da uče o detinjstvu i borbama terapeuta. Terapeuti žele da klijent maksimalno iskoristi vreme i novac, pa fokus treba da ostane na klijentu. Malo otkrivanja o sebi može pomoći, ali klijentova priča je u centru pažnje.

3. Bezbednost — Terapeuti ne znaju od prvog susreta da li će klijent razviti nezdravu vezu, pa čuvaju lične informacije. Ako klijent ima istoriju nasilja, a terapeut ima malu decu, bolje je da te informacije ostanu privatne.

Internet i radoznalost

Terapeuti uglavnom drže lične informacije za sebe, i to funkcioniše. Ali ponekad klijenti to doživljavaju kao nelagodnost, a internet je brz način da saznaju više. Neki terapeuti imaju malo dostupnih informacija, dok drugi mogu imati mnogo.

Naravno, postoje profesionalni sajtovi i društvene mreže terapeuta koje treba pronaći. Ali šta ako pronađeš nešto neočekivano — kao što su stara komičarska karijera, muzički festivali ili čak pravni problemi?

Da li je to problem? Može li to naškoditi terapiji? Da li je to kršenje granica? Odgovor je: zavisi.

Kada može biti korisno:

• Ako pronađeš nešto uznemirujuće i možeš se zaštititi.
• Ako saznaš nešto što ti pomaže da se povežeš i osećaš sigurnije, što može produbiti tvoj rad. U tom slučaju, poželjno je da to podeliš sa terapeutom.

Kada može biti štetno:

• Ako te informacije ili sama potraga odvlače pažnju od tvog rada na sebi.
• Ako preteruješ u pretraživanju, što može biti kršenje granica. Zapitaj se: da li bi voleo da tebe ili nekog tvog bližnjeg neko tako istražuje?

Šta uraditi ako si u situaciji "Fikcionalnog čitaoca"?

Najbolje je da o tome razgovaraš na terapiji. Nema prečice — bio si radoznao i pronašao si nešto. Otvori temu: "Znaš, bio sam radoznao i gledao sam te na internetu. Pronašao sam ___. Možemo li o tome da pričamo?"

Verovatno tvoj terapeut neće biti iznenađen ili defanzivan, ali će želeti da zna zašto si to uradio.

Ako si u ovoj situaciji, nemoj se previše kriviti zbog radoznalosti. Poveravaš terapeutu mnogo toga i normalno je da želiš da znaš nešto o njemu. To znači da je terapeut postao važna figura u tvom životu, a to radiš jer želiš bolji život. Nema ničeg sramnog u tome.

Za sve koji traže podršku u mentalnom zdravlju, platforma Rešimo Probleme nudi pristup stručnjacima i resursima koji mogu pomoći u ovakvim dilemama i mnogim drugim izazovima.