Empatija: šta je, vrste i kako je razviti

Prijateljica ti kaže da joj je teško. Ti odgovoriš "biće sve u redu" i promeniš temu. Ne zato što te nije briga, već zato što ne znaš šta da kažeš. Osećaš nelagodu, želiš da pomogneš, ali reči jednostavno ne dolaze. Taj trenutak, ta praznina između želje da razumeš i sposobnosti da to zaista uradiš, upravo je mesto gde empatija počinje.

Empatija nije samo lepa osobina koju neki ljudi imaju, a drugi nemaju. To je veština koja se razvija, trenira i usavršava. I upravo zato je toliko važna: jer bez nje, čak i najbolje namere padaju u vodu.

Šta je empatija i zašto je toliko bitna

Empatija je sposobnost da razumeš i osetiš šta druga osoba prolazi, da sagledaš svet iz njene perspektive i da na to odgovoriš sa razumevanjem. Za razliku od prostog sažaljenja, empatija podrazumeva da se aktivno staviš u tuđu poziciju, ne da je posmatraš sa distance.

Empatija je jedna od ključnih komponenti emocionalne inteligencije, a istraživanja pokazuju da igra centralnu ulogu u svim aspektima ljudskih odnosa. Prema američkom udruženju psihologa (APA), empatija je osnova za prosocijalno ponašanje, etičko donošenje odluka i izgradnju dubokih međuljudskih veza. Bez nje, odnosi ostaju na površini.

Empatija je sposobnost razumevanja tuđe perspektive i emocionalnog odgovaranja na nju. Istraživanja pokazuju da se može aktivno razvijati kroz vežbanje aktivnog slušanja, čitanje fikcije i svesno usporavanje u komunikaciji. Na platformi Resimo Probleme, preko 80 licenciranih psihoterapeuta radi sa klijentima na unapređenju empatije i emocionalnih veština, uz cene terapije već od 3.500 dinara po sesiji.

Ova statistika možda zvuči alarmantno, ali zapravo govori nešto ohrabrujuće: ako empatija može da opadne, to znači da nije fiksirana. Može i da raste, ako je svesno negujemo.

Tri vrste empatije: kognitivna, emocionalna i saosećajna

Kada većina ljudi pomisli na empatiju, zamišlja jedno osećanje. Ali u psihologiji, istraživači razlikuju tri zasebna tipa (Decety & Jackson, 2004), a svaki igra različitu ulogu u tome kako se povezujemo sa drugima.

Kognitivna empatija: razumevanje umom

Kognitivna empatija je sposobnost da razumeš šta neko drugi misli i oseća, bez toga da i sam osećaš isto. To je mentalno "stavljanje u tuđe cipele".

Primer: kolega ti kaže da je pod stresom zbog roka. Ti razumeš zašto je pod pritiskom i možeš da pretpostaviš kako se oseća, čak i ako ti sam u tom trenutku nisi pod stresom. Ne osećaš njegov stres, ali ga razumeš.

Ova vrsta empatije je posebno korisna u profesionalnim odnosima i pregovorima. Ali sama po sebi nije dovoljna, jer razumevanje bez emocionalnog odgovora može delovati hladno.

Emocionalna empatija: osećanje zajedno

Emocionalna empatija znači da doslovno osećaš ono što druga osoba oseća. Kada prijatelj plače, i tebi naviru suze. Kada neko pored tebe izražava radost, i ti se nasmešiš.

Neuronauka ima objašnjenje za ovo: takozvani neuroni ogledala (Rizzolatti & Craighero, 2004) u našem mozgu aktiviraju se ne samo kada mi sami izvodimo neku radnju, već i kada gledamo drugu osobu kako to radi. Tvoj mozak bukvalno simulira tuđi doživljaj.

Problem nastaje kada je emocionalna empatija preterana. Ljudi koji duboko upijaju tuđe emocije često se osećaju iscrpljeno, anksiozno ili preopterećeno. O tome više u delu o zamoru od saosećanja.

Saosećajna empatija: razumevanje koje pokreće na akciju

Saosećajna empatija kombinuje prethodne dve i dodaje ključnu stvar: motivaciju da pomogneš. Ne samo da razumeš i osećaš, već i preduzimaš nešto konkretno.

Primer: vidiš da je komšinica starija žena koja se muči sa kesom. Razumeš da joj je teško (kognitivna), osećaš sažaljenje (emocionalna) i priđeš da joj pomogneš (saosećajna).

Ovo je ono što većina ljudi zapravo želi kada kaže "budi empatičan", sposobnost da razumeš, osetiš i reaguješ na način koji drugoj osobi zaista pomaže.

Empatija, simpatija i apatija: u čemu je razlika

Ove tri reči se često mešaju, ali opisuju potpuno različite stvari.

Simpatija je saosećanje sa distance. Kažeš "žao mi je što ti je teško" i to iskreno misliš, ali ne pokušavaš da razumeš kako se ta osoba zaista oseća. Simpatija dolazi odozgo, iz pozicije posmatrača.

Empatija je zakoračivanje u tuđi svet. Umesto "žao mi je", kažeš "mogu da zamislim koliko ti je teško". Ili još bolje: ništa ne kažeš, samo slušaš. Empatija zahteva hrabrost jer te stavlja u ranjiv položaj.

Apatija je odsustvo i jednog i drugog. To je ravnodušnost prema tuđim osećanjima, bilo iz iscrpljenosti, odbrambenog mehanizma ili navike.

U srpskoj kulturi, simpatija je često podrazumevana, a empatija zapostavljena. Naučeni smo da kažemo "drži se" ili "biće bolje", što je simpatija. Ali retko ko nas uči da kažemo: "Ispričaj mi kako se osećaš. Slušam te."

Foto: PixelWanderer

Kako prepoznati nedostatak empatije

Nedostatak empatije ne znači nužno da je neko loša osoba. Često je to posledica odrastanja u okruženju gde se emocije nisu otvoreno izražavale, što je u srpskom društvu prilično često.

Znaci niskog nivoa empatije

• Teško ti je da razumeš zašto se neko uznemiri zbog nečega što ti smatraš nevažnim
• U konfliktima se fokusiraš isključivo na činjenice i logiku, ignorišeš emocije
• Ljudi ti često kažu da si "hladan/hladna" ili "neosetljiv/neosetljiva"
• Imaš tendenciju da daješ savete umesto da slušaš
• Teško ti je da prepoznaš emocije na licima drugih

Naši terapeuti najčešće primećuju da klijenti sa nižom empatijom dolaze zbog problema u vezama ili na poslu. Čest obrazac: partner kaže "ne razumeš me", a osoba iskreno ne razume šta treba drugačije da uradi. To nije zla namera, to je veština koja nikad nije razvijena.

Kada nedostatak empatije ukazuje na dublji problem

U nekim slučajevima, izraženi nedostatak empatije može biti povezan sa određenim stanjima, kao što je granični poremećaj ličnosti ili narcisoidni poremećaj ličnosti. Ali to je tema za stručnu procenu, ne za samodijagnozu.

Ono što je važno razumeti: ako primetiš da ti je teško da osetiš empatiju, to nije presuda. To je informacija. I nešto sa čime možeš da radiš.

Foto: 1139623

5 načina da razviješ empatiju (sa dokazima da funkcionišu)

Empatija nije fiksirana osobina sa kojom se rodiš. Istraživanja potvrđuju da se može aktivno razvijati. Evo pet pristupa koji imaju naučnu potvrdu.

1. Vežbaj aktivno slušanje

Aktivno slušanje znači da potpuno usmeriš pažnju na osobu koja govori, bez planiranja svog odgovora dok ona još priča.

Konkretno: sledeći put kad ti neko priča o svom problemu, pokušaj da ponoviš ono što si čuo/čula. "Znači, ljuti te što ti sestra nije odgovorila na poruku već tri dana?" Ovaj jednostavan korak pokazuje da slušaš i daje drugoj osobi šansu da te ispravi ako si pogrešno protumačio/la.

2. Čitaj fikciju

Zvuči iznenađujuće, ali istraživanje objavljeno u Science magazinu (Kidd & Castano, 2013) pokazuje da čitanje književne fikcije značajno poboljšava sposobnost razumevanja tuđeg mentalnog stanja (takozvana "theory of mind"). Razlog: dok čitaš, aktivno zamišljaš misli i osećanja likova, što trenira isti deo mozga koji koristiš za empatiju u stvarnom životu.

Ne mora to biti "ozbiljna" književnost. Bilo koja knjiga koja te tera da razumeš zašto lik radi to što radi, od romana do biografija, može da pomogne.

3. Provodi vreme sa ljudima različitim od tebe

Empatija se širi kroz iskustvo. Što smo okruženi samo ljudima koji misle kao mi, teže nam je da razumemo one koji ne misle. Prema istraživanju Harvardskog univerziteta, svesno izlaganje različitim perspektivama, bilo kroz volontiranje, putovanja ili jednostavno razgovor sa nekim iz drugačijeg okruženja, širom otvara našu sposobnost za empatiju.

U srpskom kontekstu, to može značiti razgovor sa nekim iz druge generacije o njihovom iskustvu. Pitaj baku kako je doživela određeni period. Pitaj kolegu iz drugog grada kako je tamo. Svaki razgovor u kojem iskreno pokušavaš da razumeš nečiju perspektivu je vežba empatije.

4. Prepoznaj i imenuj svoje emocije

Teško je razumeti tuđe emocije ako ne prepoznaješ sopstvene. Emocionalna pismenost, sposobnost da prepoznaš i imenuješ šta osećaš, direktno utiče na tvoju sposobnost za empatiju.

Sledeći put kad osetiš nešto intenzivno, umesto da to guraš u stranu, pokušaj da to precizno imenuješ. Nije samo "loše mi je". Da li je to frustracija? Razočaranje? Tuga? Bes? Svaka od tih emocija traži drugačiji odgovor, i što si precizniji u prepoznavanju svojih, bolji si u prepoznavanju tuđih.

5. Svesno uspori u komunikaciji

U svetu brzih poruka i kratkih interakcija, empatija zahteva nešto što je sve ređe: vreme. Pre nego što odgovoriš na nečiju priču, napravi pauzu. Pitaj se: "Kako se ova osoba oseća u ovom trenutku? Šta joj treba od mene, savet ili da je saslušam?"

Ova kratka pauza sprečava automatske odgovore ("ma pusti to", "nije to ništa") i daje prostora za promišljen, empatičan odgovor.

Foto: PourquoiPas

Kada empatija postane previše: zamor od saosećanja

Empatija je snaga, ali kao i svaka snaga, može da iscrpi ako se ne koristi mudro. Zamor od saosećanja (compassion fatigue) je stanje u kojem osoba koja stalno upija tuđe emocije postaje emocionalno iscrpljena.

Koga najčešće pogađa

• Ljude u pomagačkim profesijama (terapeuti, lekari, medicinske sestre)
• Roditelje, posebno one koji brinu o deci sa posebnim potrebama
• Ljude koji su prirodno visoko empatični ("empati")
• Svakoga ko živi ili radi u okruženju sa puno emocionalnog stresa

Znaci da ti je empatija "pregorela"

• Osećaš se emocionalno utrnulo, kao da ne možeš više da osetiš
• Izbegavaš ljude ili situacije koje zahtevaju emocionalnu uključenost
• Osećaš iritaciju umesto saosećanja kada neko deli problem sa tobom
• Fizički simptomi: umor, nesanica, glavobolje

Kako se zaštititi

Ključ je u zdravim granicama. To ne znači da treba da budeš manje empatičan/empatična. Znači da treba da naučiš kada da kažeš "sada ne mogu da budem podrška, ali tu sam za tebe sutra".

Jaka prijateljstva i socijalna mreža takođe pomažu. Ljudi koji imaju kome da se obrate kada su i sami iscrpljeni ređe doživljavaju zamor od saosećanja.

Kada potražiti stručnu pomoć

Empatija se može razvijati samostalno, ali ponekad je korisno raditi na njoj uz stručnu podršku. Razmisli o razgovoru sa terapeutom ako:

• Odnosi sa partnerom, porodicom ili prijateljima trpe jer "ne razumeš" njihova osećanja
• Osećaš se potpuno odvojeno od sopstvenih ili tuđih emocija
• Zamor od saosećanja ti utiče na svakodnevno funkcionisanje
• Primetiš da izbegavaš bliskost jer se plašiš emocionalnog preopterećenja
• Želiš da razumeš zašto ti je teško da se povežeš sa drugima

Na platformi Resimo Probleme možeš pronaći terapeuta specijalizovanog za rad na odnosima i emocionalnim veštinama. Rad na empatiji je čest deo terapije, bilo da se fokusiraš na partnerski odnos, porodičnu dinamiku ili jednostavno želiš da budeš prisutniji u životima ljudi do kojih ti je stalo.

Empatija nije savršena veština koju "stekneš" jednom za svagda. To je praksa. I kao svaka praksa, zahteva strpljenje, nameru i ponekad pomoć nekoga ko već zna put.