Rođendan se približava, a umesto radosti računaš koliko ti je godina ostalo za sve što još nisi uradio. Na fotografiji prvo tražiš bore. Bolest roditelja pokrene misao: „Da li ovo čeka i mene?“ Ili odlažeš važnu odluku jer ti se čini da je već kasno.
Rečenica „plašim se starenja“ može da znači mnogo različitih stvari. Nekad je to prolazno preispitivanje. Nekad je strah postao toliko glasan da određuje kako gledaš telo, budućnost, odnose i sopstvene izbore. Da bi znao šta dalje, prvo treba da razumeš čega se zapravo bojiš.
Šta zapravo doživljavaš kada se plašiš starenja
Možda te plaše promene izgleda ili telesnih mogućnosti. Možda bolest, zavisnost od drugih ili mogućnost da izgubiš bliske ljude. Nekoga više boli promena uloge: odlazak u penziju, deca koja odlaze od kuće ili osećaj da više nije potreban na isti način.
Strah može biti i vezan za vreme. Ne samo za kraj života, već za neprijatnu računicu: šta nisi pokušao, šta si predugo trpeo i koje su mogućnosti možda prošle. Tada pomisao na starenje osvetli sadašnji život. Pitanje nije samo „Šta će biti sa mnom?“, nego i „Zašto još živim kao da imam beskonačno vremena?“
Nije korisno sve svesti na jednu skrivenu emociju. Dve osobe mogu reći istu rečenicu, a jedna misli na bolest, druga na usamljenost, treća na izgled, a četvrta na posao u koji je uložila dvadeset godina. Ako te najviše muči osećaj da si „previše uložio da bi sada menjao“, može da ti koristi i tekst o tome kako se strah, identitet i uložene godine prepliću pri promeni karijere.
Preispitivanje ili strah koji sužava život
Povremena nelagoda pred rođendan, promenom tela ili velikom životnom prekretnicom ne znači sama po sebi da sa tobom nešto nije u redu. Može da te navede da preurediš prioritete, obaviš pregled koji odlažeš ili konačno započneš važan razgovor.
Ključno pitanje nije: „Da li ikada pomislim na starenje?“ Bolje pitanje je: „Šta ovaj strah počinje da određuje umesto mene?“
NHS navodi da se kod straha i anksioznosti teškoća može videti kroz otežanu brigu o sebi, odnose, uživanje u slobodnom vremenu, izbegavanje situacija ili stalno proveravanje (NHS). Taj opšti okvir nije test za strah od starenja, ali pomaže da pogledaš posledice, a ne samo naziv osećanja.
Obrati pažnju ako zbog straha uporno izbegavaš fotografije, ogledala, druženja sa mlađim ljudima ili planiranje budućnosti. Isto važi ako stalno tražiš da te drugi razuvere, satima proveravaš promene na telu ili ne možeš da se usredsrediš na obaveze. Kratak nalet nelagode i život organizovan oko izbegavanja nisu ista stvar.
NIMH takođe predlaže da potrebu za pomoći razmotriš kroz uticaj simptoma na svakodnevni život (NIMH). Umesto da sebi lepiš etiketu, pogledaj san, koncentraciju, odnose, obaveze i stvari u kojima inače uživaš.
Pitanja koja otkrivaju šta te tačno plaši
Ne pokušavaj odmah da ubediš sebe da je starenje lepo. Prvo prevedi veliki strah u konkretnu rečenicu.
Možeš zapisati odgovore na ova pitanja:
- Čega se tačno bojim da ću izgubiti: zdravlja, izgleda, samostalnosti, ljudi, uloge, prihoda ili mogućnosti?
- Koja slika budućnosti mi se stalno vraća?
- Šta se nedavno dogodilo pa je ovaj strah postao jači?
- Šta mi je važno već sada, a ponašam se kao da može beskonačno da čeka?
- Pokušavam li da rešim stvaran problem ili tražim garanciju da se ništa neće promeniti?
Zatim podeli odgovor na dva dela. U prvom je ono na šta možeš da utičeš: razgovor sa lekarom o konkretnoj telesnoj tegobi, planiranje finansija, negovanje odnosa, promena posla ili više vremena za nešto što ti je važno. U drugom je neizvesnost koju ne možeš potpuno ukloniti.
Ta podela nije utešna fraza. Ona sprečava da rešiv problem ostane samo maglovit strah, ali i da beskrajno proveravaš nešto za šta potpuna sigurnost ne postoji.
Ako su nemir, san ili raspoloženje povezani sa menopauzalnom tranzicijom, korisnije je pratiti konkretne promene nego sve pripisati godinama. U tome može da pomogne vodič o tome šta pratiti kod promena raspoloženja u menopauzi.
Kako razgovarati bez umanjivanja straha
Kada ti neko kaže da se plaši starenja, brz odgovor „Ma nisi star“ možda zvuči ohrabrujuće, ali lako promaši ono što osoba pokušava da kaže. Isto važi za „Svi stare“ ili „Godine su samo broj“. Činjenica da je promena univerzalna ne čini je bezbolnom.
Bolje je pitati: „Šta ti je u toj pomisli najteže?“ Ili: „Da li te više plaši ono što se već menja ili ono što zamišljaš da bi moglo da se desi?“
Možeš reći i: „Neću na brzinu da te razuveravam. Hoću da razumem šta te tačno muči.“ Takva rečenica ne obećava da ćeš ukloniti strah. Samo pokazuje da razgovor ne mora odmah da postane rasprava o tome da li osoba „preteruje“.
Ako ti započinješ razgovor, probaj konkretno: „U poslednje vreme me rođendani ne raduju. Podsete me koliko dugo odlažem stvari koje su mi važne.“ To drugoj osobi daje nešto o čemu može da razgovara sa tobom. „Užasava me starenje“ jeste iskreno, ali još ne govori kakva ti je pomoć potrebna.
Kada stručni razgovor ima smisla
Razgovor sa psihologom, psihoterapeutom ili lekarom vredi razmotriti kada se strah pojačava, dugo se vraća, remeti svakodnevne obaveze ili te navodi da sve više izbegavaš ljude, odluke i aktivnosti. Posebno je važno da se obratiš lekaru kada te brine konkretna telesna promena, umesto da samostalno zaključuješ da je uzrok samo starenje ili anksioznost.
Ako teško izlaziš na kraj sa strahom, a ono što pokušavaš ne pomaže, NHS preporučuje traženje stručne pomoći (NHS). NIMH slično savetuje razgovor sa zdravstvenim radnikom ako sopstvene aktivnosti ne pomažu ili se simptomi pogoršavaju (NIMH). Obe preporuke odnose se na mentalne teškoće uopšte, pa ne predstavljaju dijagnostička pravila baš za strah od starenja.
Popularni nazivi poput „geraskofobije“ ili „sindroma Dorijana Greja“ ne mogu na osnovu jedne misli, rođendanske nelagode ili brige o izgledu da objasne šta ti se događa. Korisnije je da opišeš kada se strah javlja, šta radiš zbog njega i šta ti je postalo teže.
Ako želiš da o promenama, gubicima ili identitetu razgovaraš sa stručnom osobom, možeš da pregledaš terapeute koji navode rad sa životnim promenama i tranzicijama i uporediš njihov opis rada.
Za početak ne moraš da rešiš svoj odnos prema svim budućim godinama. Izaberi jednu rečenicu: „Najviše se bojim da ću izgubiti…“ Završi je bez ulepšavanja. Tek kada strah dobije tačnije ime, možeš da odlučiš da li ti treba razgovor, plan, pregled ili hrabrost za nešto što već predugo odlažeš.
