Šta raditi između psihoterapijskih seansi

Između dve seanse lako se pojavi pritisak koji niko nije izgovorio naglas: trebalo bi da radiš na sebi svaki dan, da pamtiš svaku reakciju i da na sledeći razgovor dođeš sa dokazom da se nešto promenilo. Zato pitanje šta raditi između psihoterapijskih seansi nije lenjo pitanje. To je pitanje o meri. Možda želiš da održiš nit razgovora, a možda ti je potrebna pauza od stalnog posmatranja sebe. Obe potrebe mogu da stanu u isti terapijski proces.

Najkorisnije je da između seansi ne praviš drugi posao od sopstvenog života. Na Rešimo Probleme ovaj tekst može da ti posluži kao priprema za sledeći razgovor: izaberi jednu malu, dogovorenu stvar ili jednostavno ponesi pitanje koje se pojavilo. Ne moraš da vodiš dnevnik, da radiš zadatak koji nije dogovoren niti da sam/a procenjuješ da li terapija uspeva. Mind i NHS opisuju različite pristupe i važnost uklapanja. Ako ti nešto ne odgovara, i to je podatak koji vredi izneti terapeutu, pa odluka ostaje stvar dogovora, a ne opšte obaveze.

Da li uopšte treba da radiš nešto između seansi?

Kratak odgovor je: ne postoji jedno pravilo za sve. Različiti ljudi, terapeuti i terapijski pristupi rade na različite načine, a ono što ima smisla između dva termina zavisi od dogovora sa terapeutom i od toga kako se ti sa njim osećaš. Mind i NHS opisuju terapiju kao rad koji se razlikuje po pristupu i uklapanju, pa nema osnova da sebi uvedeš univerzalnu obavezu da svake nedelje moraš nešto dodatno da radiš.

To može da zvuči očigledno, ali često nije. Neko dobije jedno pitanje za razmišljanje i odmah ga pretvori u višesatno preispitivanje. Neko drugi čuje da je prijateljica dobila zadatak od svog terapeuta pa zaključi da i on mora da smisli zadatak. A nekome je seansa već dovoljno intenzivna i između dva susreta mu treba da živi običan dan, ode na posao, spremi ručak, vidi ljude i pusti da se razgovor slegne. Ništa od toga samo po sebi ne govori koliko si ozbiljno pristupio terapiji.

Korisno je da razdvojiš dve stvari. Prva je ono što je konkretno dogovoreno sa tvojim terapeutom. Druga je unutrašnji pritisak da budeš savršen klijent. Taj pritisak obično ne donosi jasnoću. Ako niste dogovorili aktivnost, ne moraš sam da izmišljaš vežbu kako bi pokazao da se trudiš. Ako jeste dogovorili nešto, ne moraš to da tumačiš kao ispit koji polažeš između dve seanse. Mind i NHS opisuju terapiju kao pristup koji se razlikuje među ljudima, pa ta granica ostaje deo tog dogovora.

Ponekad ćeš između termina samo primetiti da ti se neka tema vraća u glavi. To može biti dovoljno. Ne moraš odmah da rešavaš temu, pronalaziš uzrok ili sastavljaš savršeno objašnjenje. Dovoljno je da sledeći put kažeš: „Ovo mi se vraćalo tokom nedelje i voleo/la bih da krenemo od toga.” Takva rečenica čuva nit bez pretvaranja svakog dana u terapijski sastanak sa samim sobom.

Ako ti je ceo okvir još nejasan, pročitaj i šta je psihoterapija i kako izgleda prvi razgovor. Taj vodič objašnjava osnovni dogovor i očekivanja, dok je ovde fokus samo na prostoru između dva termina.

Izaberi jednu malu stvar: belešku, pitanje ili dogovoreni pokušaj

Kada želiš da nešto poneseš iz seanse u svakodnevicu, biraj jednu stvar, ne spisak od deset stavki. To može biti kratko pitanje koje želiš da postaviš sledeći put. Može biti jedna rečenica o situaciji koja ti je ostala u glavi. A može biti i mali pokušaj koji ste već zajedno dogovorili. Terapijski pristupi i način na koji odgovaraju određenoj osobi razlikuju se, zato Mind i NHS podržavaju oprezan, zajednički okvir, a ne univerzalni domaći zadatak.

Reč „malo” ovde nije ukras. Ako je plan toliko širok da ne znaš kada je završen, verovatno nije dobar most do sledeće seanse. „Primetiću jednu situaciju u kojoj sam se povukao/la” je ograničeno. „Naučiću da se ne povlačim” je velika životna tema, ne aktivnost za nekoliko dana. „Zabeležiću pitanje koje mi se pojavilo” je jasno. „Razumeću zašto sam takav/takva” nije.

Možeš sebi pomoći sa tri prosta pitanja. Šta je tačno dogovoreno? Koliko je dovoljno da uradim da bih imao/la o čemu da pričam? Šta ne treba da pokušavam sam/a? Poslednje pitanje je važno. Ne pretvaraj opštu temu sa seanse u samostalno suočavanje sa najtežim uspomenama, strahovima ili odnosima. Ako takav korak ima mesto u radu sa terapeutom, treba da ima i zajednički kontekst (Mind i NHS).

Jedan mali pokušaj nije dokaz karaktera. Ako ti pođe za rukom, donosiš iskustvo na razgovor. Ako ti ne pođe, donosiš i to. Mind i NHS opisuju pristupe koji se razlikuju među ljudima, pa rezultat ne mora da bude lep da bi na sledećoj seansi postojao konkretniji materijal od opšte rečenice „bilo je isto kao i uvek”. To nije obećanje da će se terapija brže kretati.

Ako u sebi čuješ poznato „moram ovo da uradim kako treba”, zastani kod te rečenice. Ona može biti važnija za razgovor od same aktivnosti. U našoj sredini mnogi su navikli da se trud pokazuje ćutanjem, izdržavanjem i dobrim rezultatom. Terapija ne mora da nastavi isti obrazac. Možeš da kažeš da ti je zadatak probudio pritisak, čak i kada ne znaš odmah zašto.

Kako da zabeležiš bitno bez pretvaranja svakog dana u analizu

Beleška nije obavezni dnevnik i ne mora da bude duga. Ako želiš da se spremiš za razgovor, možeš zapisati jednu misao, situaciju ili pitanje koje ne želiš da zaboraviš. NHS navodi zapisivanje nekoliko misli kao moguću pripremu za razgovor o mentalnom zdravlju, ali to ne znači da beleške poboljšavaju terapiju niti da bi ih svako trebalo da vodi.

Najjednostavniji oblik je jedna stavka u telefonu ili na papiru. Na primer: „Kad mi je kolega promenio dogovor, osetio/la sam ljutnju pa sam se nasmejao/la.” Ne moraš dodavati objašnjenje, zaključak ni ocenu da li je tvoja reakcija bila dobra. Ta jedna rečenica čuva trag događaja koji možeš poneti na razgovor. NHS zapisivanje nekoliko misli navodi samo kao moguću pripremu za razgovor.

Ako ti više prija pitanje nego beleška, zapiši samo pitanje. „Zašto mi je ovo bilo teško da kažem?” ili „Da li se ovde ponavlja ono o čemu smo pričali?” sasvim je dovoljno. Ne duguješ sebi dnevni izveštaj. Čak i jedna prazna nedelja može biti korisna informacija: možda nije bilo ničeg što želiš da nosiš na seansu, a možda ti format beleženja jednostavno ne leži.

Postavi sebi granicu pre nego što počneš. Na primer, beleška traje onoliko koliko je potrebno da zapišeš jednu stavku. Kada je stavka napisana, zatvoriš beleške i nastaviš dan. Granica nije terapijska tehnika niti pravilo koje moraš da pratiš. Ona je praktičan način da sebi ne napraviš obavezu od nečega što je trebalo samo da sačuva pitanje za razgovor.

Ako ste ti i terapeut već pričali o beleženju, a želiš širi tekst o toj temi, možeš pročitati zašto svi pričaju o vođenju dnevnika. Nemoj iz tog teksta izvlačiti novu obavezu. U ovom članku beleška ostaje samo jedna opcija, i to onda kada ti je dogovorena ili korisna za sledeći razgovor.

Pazi i na razliku između beleške i presude. „U ponedeljak sam otkazao/la viđanje” je beleška. „Opet sam nepopravljiv/a” je zaključak koji zaslužuje razgovor, ali ne mora da bude presuda koju ćeš nositi celu nedelju. Ako primetiš da zapisivanje sve češće postaje dokaz protiv tebe, odnesi baš to na seansu. NHS beleške opisuje kao moguću pripremu za razgovor, ne kao obavezu. Ne moraš prethodno da popraviš način pisanja da bi tema bila legitimna.

Šta ako dobiješ zadatak, ne uradiš ga ili ti ne odgovara

Neurađen zadatak nije automatski neuspeh. Možda si zaboravio/la, možda nije bilo vremena, možda ti je zvučao nejasno, a možda ti je izazvao otpor ili nelagodu. Ne treba sam/a da odlučiš šta to znači o tebi. Pošto se terapijski pristup i odnos ne uklapaju isto svakome, Mind i princip poštovanja autonomije iz Etičkog okvira BACP-a podržavaju da to izneseš kao temu za zajednički razgovor, a ne kao etiketu koju sebi lepiš.

Najkorisnija priprema često je najobičnija rečenica: „Nisam uradio/la ono što smo dogovorili i voleo/la bih da pričamo o tome.” Ne moraš pre toga da napišeš odbranu. Ako znaš nešto konkretnije, možeš dodati: „Setio/la sam se, ali mi je bilo previše”, „Nisam razumeo/la šta se od mene očekuje” ili „Čim pomislim na to, osećam pritisak.” To nisu izgovori. To su informacije o tome kako je zadatak došao do tebe. Mind opisuje da se pristup i uklapanje razlikuju, a Etički okvir BACP-a kao princip navodi poštovanje autonomije.

Moguće je da ti aktivnost na papiru deluje jednostavno, a u stvarnom danu neizvodljivo. Moguće je i da ti ne odgovara sam oblik zadatka, ne zato što si „težak slučaj”, nego zato što način rada trenutno ne sedi na tvoje okolnosti. Razgovor o tome može da vam pokaže šta treba bolje objasniti ili drugačije postaviti. Ne znači da će se plan sigurno promeniti, niti da postoji jedno tačno tumačenje toga što nisi uradio/la zadatak.

Ne pokušavaj da nadoknadiš propušteno tako što ćeš uveče pred seansu uraditi sve odjednom samo da imaš šta da kažeš. Tako dobijaš predstavu o onome što se dogodilo pod pritiskom, a ne nužno o tome kako je zadatak izgledao u tvojoj nedelji. Iskren opis je korisniji od savršene predstave. Terapeut nema koristi od toga da glumiš da je sve išlo glatko, a ti nemaš obavezu da dokazuješ vrednost time što si zadatak izvršio/la bez pitanja. Mind i Etički okvir BACP-a podržavaju ograničen razgovor o tome kako se dogovor uklapa, a ne pretvaranje zadatka u test.

Ako se dogovor često ponavlja bez jasnog smisla, možeš postaviti pitanje: „Čemu bi ova aktivnost trebalo da služi u našem radu?” Time ne napadaš terapeuta. Tražiš okvir koji ti pomaže da razumeš na šta pristaješ. Mind opisuje različito uklapanje pristupa, a Etički okvir BACP-a navodi autonomiju kao princip. U psihoterapiji nije problem imati pitanje o načinu rada. Problem je kada misliš da za pitanje nema mesta.

Kako da ono što primetiš vratiš u sledeću seansu

Između seansi se ne mora desiti ništa dramatično da bi imao/la od čega da kreneš. Dovoljna je jedna scena, jedna rečenica koju si sebi rekao/la ili trenutak kada si primetio/la da izbegavaš temu. Umesto da pokušavaš da od toga napraviš tumačenje, ponesi sirov materijal. „Ovo se dogodilo”, „ovo sam pomislio/la”, „ovde sam stao/la”. Takav početak ostavlja prostor za razgovor.

Možeš koristiti i kratak redosled: situacija, reakcija, pitanje. Situacija je ono što se desilo bez ulepšavanja. Reakcija je ono čega se sećaš da si pomislio/la, osetio/la ili uradio/la. Pitanje je ono što želiš da razumeš sa terapeutom. Ne moraš popuniti sve tri stavke. To je samo jednostavan okvir za trenutke kada na seansi znaš da je nešto važno, ali ne znaš odakle da počneš.

Na primer: „Drug me je pitao zašto se retko javljam. Osetio/la sam stid i promenio/la temu. Zanima me šta mi je bilo toliko teško.” U toj rečenici nema dijagnoze, nema samostalnog zaključka i nema potrebe da dokažeš da je situacija velika. Ima dovoljno da vas vrati na konkretan trenutak.

Ako na Rešimo Probleme koristiš poruke ili ti treba tehnička pomoć oko komunikacije na platformi, pogledaj pomoć za komunikaciju na platformi. Ta stranica služi za snalaženje u funkcijama platforme. Ne govori kada je terapeut dostupan i nije zamena za dogovor koji već imate o komunikaciji između seansi.

Vredi unapred dopustiti sebi i ovu rečenicu: „Nemam uredne beleške, ali želim da pričam o nečemu što mi je ostalo.” Seansa ne počinje tek kada doneseš dobro složen izveštaj. Počinje kada zajedno nađete mesto od kog ima smisla krenuti. Nekad će to biti nešto što si zapisao/la, nekad osećaj da si tokom nedelje izbegavao/la baš ovu temu, a nekad samo pitanje koje nisi umeo/la da sastaviš ranije.

Ako razmišljaš da ritam seansi mora biti gušći da bi se nešto pomerilo, zastani sa tom pretpostavkom. Aktivnost između termina i učestalost susreta nisu isto pitanje. Za praktičan pregled tog dela procesa pročitaj koliko traje i koliko košta psihoterapija, a svoj konkretan ritam dogovori sa terapeutom.

Kada je bolje da staneš i sa terapeutom dogovoriš drugačiji pristup

„Stati” ovde znači samo pauzirati baš onu dogovorenu aktivnost koja te preplavljuje, a zatim na sledećoj seansi predložiti razgovor o drugačijem pristupu. Ne znači da treba sam/a da pojačaš, menjaš ili tumačiš zadatak, niti da je pauza univerzalno rešenje. Mind naglašava da se terapijski pristup ne uklapa jednako svima, a Etički okvir BACP-a kao princip navodi poštovanje autonomije, što podržava ovako ograničen razgovor o lošem uklapanju.

Razlog za takvu pauzu ne moraš da pretvoriš u stručnu procenu. Dovoljno je da kažeš šta si primetio/la: „Kad krenem da radim ovo, imam osećaj da se previše zategnem”, „Ne razumem kako da mu pristupim bez pritiska” ili „Voleo/la bih da vidimo ima li jednostavniji način.” Te rečenice ne zahtevaju da već znaš rešenje. One prave prostor da zajedno razmotrite šta se dešava. Mind opisuje da terapijski pristup ne odgovara jednako svima, a Etički okvir BACP-a navodi autonomiju kao princip.

Važno je i šta ova odluka nije. Nije poruka da treba odustati od terapije čim nešto postane neprijatno. Nije dokaz da terapija ne vredi. I nije poziv da samostalno zamenjuješ dogovoreni rad nekom drugom tehnikom sa interneta. Ona samo čuva granicu: kada baš jedna aktivnost ne deluje podnošljivo ili smisleno, nemoj se terati da je pretvoriš u veći i privatni projekat. Ponesi je u odnos u kome je i nastala. Mind napominje da se terapijski pristup ne uklapa jednako svima, a Etički okvir BACP-a kao princip navodi poštovanje autonomije.

Možda ćeš na sledećoj seansi saznati da je zadatak bio zamišljen drugačije nego što si ga razumeo/la. Možda ćete ga pojednostaviti, odložiti ili zadržati uz jasnije objašnjenje. A možda ćete govoriti o pritisku koji se pojavio čim si čuo/la da postoji zadatak. Nijedan od tih ishoda nije unapred obećan. Bitno je da se ne pretvaraš da nemaš pitanje samo zato što želiš da budeš dobar klijent.

Između seansi ne moraš da dokazuješ da se terapija „radi kako treba”. Nekad je dovoljan običan život, nekad jedna beleška, nekad iskreno „ovo nisam uradio/la”, a nekad odluka da baš određenu aktivnost ne guraš sam/a. Sledeća seansa je mesto gde takve informacije mogu da dobiju smisao u razgovoru. To je dovoljno dobar most između dva termina.

Foto: Engin_Akyurt / Pixabay