Dok si u inostranstvu, jedva čekaš da dođeš kući. Onda dođeš u Srbiju i posle nekoliko dana shvatiš da si nekako u gostima. Svi nastavljaju sa svojim obavezama, viđanja se ugovaraju između posla i odlaska po decu, a ti pokušavaš da u nedelju dana smestiš sve što ti je mesecima nedostajalo.
Kad ponovo kreneš, ni sam ne znaš da li odlaziš od kuće ili se vraćaš kući. Osećaj nepripadanja u dijaspori ume baš tako da izgleda: imaš život na dva mesta, a ni na jednom ne osećaš onu lakoću koju pamtiš.
To ne mora da znači da je odlazak bio greška. Ali nije dovoljno ni reći „samo ti treba vremena“. Vredi zastati kod konkretnog pitanja: da li ti nedostaju ljudi, poznat način života, mogućnost da budeš opušten ili nešto sasvim drugo?
Zašto ti je i u Srbiji ponekad sve nekako tuđe
Možda očekuješ da ćeš sesti sa starim društvom i nastaviti tamo gde ste stali. A onda pola večeri slušaš o ljudima koje ne poznaješ, događajima kojima nisi prisustvovao i dogovorima u kojima više ne učestvuješ. Drago ti je što ih vidiš, ali teško nalaziš mesto u razgovoru.
Nije nužno nestala bliskost. Nedostaje vam zajednička svakodnevica: sitnice koje ste nekad znali jedni o drugima bez posebnog objašnjavanja. I tvoje priče sada traže uvod. Ko je taj kolega, zašto te nervira taj postupak u opštini, kako ti zapravo izgleda običan dan?
Uz to, možda ti neke stare navike više ne prijaju. Kada odbiješ posetu ili kažeš da nešto radiš drugačije, neko dobaci: „E, baš si se promenio.“ To može da zaboli, naročito ako se i sam pitaš koliko još pripadaš tom mestu.
Za sopstveni povratak korisnije je da se pitaš šta je sada moguće nego da svaki susret porediš sa vremenom pre odlaska. Možda će razgovor udvoje više značiti od okupljanja celog društva. Možda ti treba da nekome kažeš: „Nedostaje mi da se čujemo i kad nisam tu, ne samo da sve prepričavamo kad dođem.“
O nostalgiji i drugim teškoćama koje prate selidbu možeš više pročitati u vodiču o dijaspori i mentalnom zdravlju.
Šta ti nedostaje tamo gde sada živiš?
Možeš dobro da govoriš jezik, znaš kako sve funkcioniše i imaš pristojan posao, a da nemaš koga da pozoveš na kafu bez mnogo dogovaranja. To što se snalaziš ne znači da ti nije usamljeno.
Ipak, rečenica „ovde ne pripadam“ ne znači uvek isto. Pogledaj šta ti je od ovoga poznato:
- S ljudima si svakog dana, ali razgovori ostaju na poslu, vremenu i obavezama.
- U društvu stalno razmišljaš kako da kažeš nešto ili da li si dobro razumeo šalu.
- Ljudi te svode na poreklo, isključuju te ili se prema tebi ponašaju diskriminatorno.
- Nedostaje ti neko kome ne moraš sve da objašnjavaš od početka.
- Toliko si iscrpljen da ti nije ni do viđanja ni do upoznavanja novih ljudi.
U velikoj analizi istraživanja o prilagođavanju migranata stres i diskriminacija bili su povezani sa težim prilagođavanjem, a društvena podrška i manja usamljenost sa lakšim. To su povezanosti, ne dokaz da jedan faktor sam izaziva teškoće.
Razlika je važna i bez stručnih naziva. Ako nemaš blisku osobu, korisno je tražiti prilike da se s nekim redovno viđaš. Ako te neko ponižava zbog porekla, nije dovoljno da budeš otvoreniji i više se trudiš. Ako jedva stižeš da se naspavaš, još jedan kurs ili druženje može da bude samo dodatna obaveza.
Ako prepoznaješ pre svega nedostatak bliskosti, tekst o tome šta pomaže kod usamljenosti detaljnije se bavi tim problemom.
Ne moraš da biraš kojoj strani pripadaš
Možda ti je lakše da o ličnim stvarima pričaš na srpskom, a svakodnevica ti više odgovara u zemlji u kojoj živiš. Možda voliš dolaske u Srbiju, ali ne želiš da se vratiš. Ili razmišljaš o povratku, iako ti je mnogo toga u inostranstvu dobro.
Te stvari mogu da postoje zajedno. Ne moraš da omalovažavaš jedno mesto da bi opravdao život na drugom.
Zato ne moraš da meriš koliko si „ostao naš“ ni koliko si se uklopio. Korisnije je da pogledaš šta ti prija i šta želiš da zadržiš: jezik kojim razgovaraš s porodicom, neki običaj, prijateljstvo, ali i naviku stečenu u inostranstvu koju ne želiš da napustiš.
Ako porodica tvoje drugačije izbore shvati kao udaljavanje, možeš reći: „To što sada neke stvari radim drugačije ne znači da mi manje značite.“ Neće svako odmah razumeti, ali bar govoriš o onome što stvarno misliš.
Kako da ti svakodnevica bude manje tuđa
Ne moraš prvo da rešiš gde želiš da provedeš ostatak života. Možeš da počneš od onoga što ti nedostaje ove nedelje.
Uhvati trenutak u kom pomisliš da ne pripadaš
Sledeći put obrati pažnju na ono što se desilo neposredno pre te misli. Da li su kolege otišle na piće bez tebe? Da li se razgovor s porodicom opet završio pitanjem kada ćeš se vratiti? Ili je nedelja popodne, a nemaš s kim da je provedeš?
„Ovde nikad neću biti svoj“ možda tada postane „nemam s kim da provodim slobodno vreme“. To ne rešava sve, ali jasnije pokazuje odakle možeš da kreneš.
Izaberi nešto čemu možeš redovno da se vraćaš
Jednokratno druženje može da bude prijatno, a da se posle njega opet osetiš usamljeno. Probaj nešto gde ćeš viđati iste ljude: trening, kurs, radionicu, roditeljsku grupu ili volontiranje koje te stvarno zanima.
Ne moraš odmah da stekneš prijatelje. Za početak može da ti znači i da te neko pozdravi po imenu, sačuva ti mesto ili pita zašto te prošle nedelje nije bilo. Biraj nešto što se uklapa u tvoje vreme i novac, ne još jedan zadatak na spisku stvari koje „moraš zbog sebe“.
Ne svodi odnos sa Srbijom na posete
Ako ti neko nedostaje, dogovorite se da se čujete i kada nema velikih novosti. Ne mora svaki poziv da bude izveštaj o tome šta se promenilo od prošlog puta. Možete da pričate dok spremate ručak ili da pošaljete poruku zbog nečeg sasvim običnog.
A pri dolasku ne moraš svima da nadoknadiš mesece odsustva. Ostavi vreme za ljude sa kojima stvarno želiš da budeš, kao i za odmor. Poseta puna obaveza lako prođe bez ijednog mirnog razgovora.
O selidbi razmišljaj kroz običan dan
Posle teškog vikenda u Srbiji možda ti dođe da više ne dolaziš. Posle usamljene nedelje u inostranstvu već gledaš oglase za stanove u Beogradu.
Pre velike odluke zamisli običan utorak na oba mesta. Gde bi radio, od čega živeo, ko bi ti bio blizu i koliko biste zaista mogli da se viđate? Ako imaš partnera ili decu, šta bi se promenilo za njih? Šta bi preseljenjem postalo lakše, a šta bi pošlo s tobom?
Povratak može da bude dobar izbor. Važno je da ga procenjuješ prema životu koji bi sada mogao da vodiš, a ne samo prema onome koji pamtiš.
Kada teškoće ne treba pripisivati samo dijaspori
Ako ti nije ni do čega, ništa te ne raduje ili ti je teško da obavljaš uobičajene obaveze, nemoj sve svesti na to da si daleko od kuće. Svetska zdravstvena organizacija opisuje depresivnu epizodu kao stanje u kome sniženo raspoloženje ili gubitak interesovanja traju veći deo dana, skoro svakog dana, najmanje dve nedelje, uz druge simptome. To nije isto što i povremena tuga posle rastanka.
Ne moraš sam da razjasniš da li je u pitanju depresija, iscrpljenost ili nezadovoljstvo životom da bi razgovarao sa stručnjakom. Možeš da počneš onim što već znaš: „Stalno razmišljam o povratku, ali nisam siguran da bi mi tamo bilo bolje.“ Ako ti je važno da o tome govoriš na srpskom, pogledaj terapeute koji navode rad sa migracijama i dijasporom.
Za sada pokušaj da dovršiš jednu rečenicu: „Tamo gde živim najviše mi nedostaje…“ Budi što konkretniji. Odgovor može da ti kaže više od pitanja kojoj zemlji pripadaš.
