Kako da se prilagodiš novom poslu bez dokazivanja

Počneš novi posao i već prvog dana želiš da pokažeš da su dobro izabrali. Zato govoriš „važi“ pre nego što razumeš zadatak, ostaješ duže da niko ne pomisli da nisi dorastao poslu i zapisuješ pitanja koja se ne usuđuješ da postaviš.

Problem je što se tako ne prilagođavaš brže. Samo pokušavaš da ostaviš utisak dok još nemaš dovoljno informacija da dobro radiš. U prvim nedeljama tvoj zadatak nije da dokažeš da sve možeš, već da saznaš šta se ovde očekuje, kako ljudi sarađuju i gde treba da proveriš pre nego što odlučiš.

Prvih dana ti posao nije da znaš sve

Čak i kada imaš iskustva, novi posao ima svoj rečnik, raspored, ljude i prečice. Možeš dobro da poznaješ struku, a da još ne znaš ko odobrava ponudu, šta za ovaj tim znači „hitno“ ili da li se važan dogovor potvrđuje mejlom.

Ne pokušavaj da sve zapamtiš iz jednog razgovora. Napravi jednostavnu belešku sa četiri naslova:

• zadaci koje trenutno radiš;
• pitanja koja treba da postaviš;
• odluke i dogovoreni rokovi;
• imena ljudi kojima se obraćaš za različite stvari.

Na kraju dana odvoji nekoliko minuta i dopuni je. Tako ne moraš svaki put da počinješ od maglovitog osećaja da ti „ništa nije jasno“. Videćeš šta već znaš i gde ti nedostaje konkretan odgovor.

Ako ti se svaka greška čini kao dokaz da si slučajno dobio posao, može da pomogne da razdvojiš početničku prazninu od šireg obrasca sumnje u sopstvenu kompetentnost. Neznanje o novom sistemu nije isto što i nesposobnost.

Razjasni šta se očekuje pre nego što ubrzaš

Opis radnog mesta retko odgovara na sva svakodnevna pitanja. Zato u prvim razgovorima sa nadređenom osobom proveri:

• Koja su dva ili tri najvažnija rezultata za naredne nedelje?
• Šta prvo treba da naučim, a šta može da sačeka?
• Kako izgleda dobro urađen zadatak?
• Ko treba da pogleda moj rad pre nego što ga pošaljem dalje?
• Koje odluke donosim samostalno, a za koje prvo pitam?
• Kako ćemo proveravati napredak?

Ako dobiješ pet zadataka odjednom, ne moraš da pogađaš redosled. Reci: „Trenutno radim izveštaj i pripremu sastanka. Šta želiš da završim prvo?“ To nije odbijanje posla. To je provera prioriteta.

Pazi i na razliku između izgovorenih i stvarnih pravila. Možda ti kažu da se sva pitanja postavljaju na sastanku, a kolege ih u praksi rešavaju kratkom porukom. Možda rok formalno traje do petka, ali svi očekuju nacrt u sredu. Ne moraš slepo da kopiraš svaku naviku tima, ali treba da je primetiš kako bi mogao da pitaš šta zaista važi.

Postavljaj pitanja koja vode do odluke

Pitanje „Možeš li sve ponovo da mi objasniš?“ sagovorniku ne pokazuje gde si zapeo. Mnogo je lakše dobiti koristan odgovor kada kažeš šta si razumeo i šta tačno nedostaje.

Na primer:

„Razumeo sam da prvo proveravam podatke, pa šaljem nacrt tebi. Nisam siguran da li u nacrt uključujem i troškove. Da li sam dobro razumeo postupak?“

Ili:

„Vidim dve mogućnosti. Prva je brža, ali nema sve detalje. Druga traži još jedan dan. Koja je važnija za ovaj zadatak?“

Pre nego što pitaš, uradi kratku proveru: pogledaj beleške, postojeća uputstva i primer prethodnog rada. Ako odgovor i dalje nije jasan, pitaj. Nema mnogo koristi od toga da dva sata pokušavaš da pogodiš nešto što kolega može da razjasni za dva minuta.

Ponavljanje istog pitanja možeš da sprečiš tako što ćeš odgovor zapisati svojim rečima i kratko ga potvrditi: „Samo da proverim, od sada ovo šaljem direktno finansijama, bez dodatnog odobrenja?“

Traži povratnu informaciju dok još možeš da promeniš smer

Nemoj čekati kraj probnog perioda da saznaš kako ti ide. Povratna informacija je najkorisnija dok je zadatak dovoljno mali da možeš lako da ispraviš pristup.

Posle prvog nacrta pitaj:

„Pre nego što nastavim, da li su nivo detalja i format ono što očekuješ?“

Posle sastanka možeš da kažeš:

„Voleo bih da sledeći put budem korisniji. Šta da zadržim, a šta da uradim drugačije?“

Ako dobiješ opšti odgovor poput „samo budi proaktivniji“, traži primer: „Kako bi proaktivnost izgledala na zadatku koji sada radim?“ Konkretan primer možeš da primeniš. Neodređena etiketa samo ostavlja više prostora za nagađanje.

Povratna informacija ne mora svaki put da bude formalni razgovor. Kratka nedeljna provera od desetak minuta često je dovoljna: šta je završeno, gde si zapeo i šta je sledeći prioritet. Poenta nije da stalno tražiš uveravanje da si dobar, već da na vreme proveravaš smer.

Postavi granice dok još učiš posao

Želja da ostaviš dobar utisak lako se pretvori u obećanje da si dostupan uvek. Jednom ostaneš duže zbog stvarno važnog roka, a zatim to neprimetno postane očekivanje.

Granica na novom poslu ne mora da zvuči kao veliki obračun. Često je dovoljna jasna informacija i pitanje o prioritetu:

„Ovo mogu da završim danas ako pomerimo analizu za sutra. Šta je važnije?“

„Posle 17 časova nisam dostupan, ali mogu ovome da dam prednost čim počnem sutra.“

„Mogu da preuzmem zadatak, ali mi treba primer ili kratko uputstvo jer ga još nisam radio.“

Ne obećavaj rok samo da bi izbegao neprijatan trenutak. Kratko „proveriću obim pa ti javljam do 14 časova“ korisnije je od brzog „može“ koje kasnije ne možeš da ispuniš.

Granica ne znači da nikada nećeš biti fleksibilan. Znači da izuzetak ostaje izuzetak, a ne skriveni uslov zaposlenja.

Da li se još prilagođavaš ili su uslovi problem

Početna nesigurnost i loše radno okruženje mogu spolja da liče jedno na drugo: ne znaš šta se očekuje i često preispituješ svoj rad. Razliku nemoj procenjivati samo po tome koliko ti je teško, već po tome šta se dešava kada pokušaš da dobiješ jasnoću.

Verovatnije je da još učiš kada dobijaš odgovore, greške mogu da se isprave, prioriteti postaju jasniji i s vremenom sve više zadataka radiš samostalno. Ne mora svaki dan biti lak, ali vidiš pomak.

Problem možda nije samo u prilagođavanju kada:

• različiti ljudi daju suprotna uputstva, a niko ne želi da odluči šta važi;
• rokovi i kriterijumi se menjaju, a tebe krive što ih nisi pogodio;
• pitanja se dočekuju podsmehom, vređanjem ili ponižavanjem;
• redovno se očekuje rad van dogovorenog vremena, bez otvorenog razgovora;
• odgovornost dobijaš bez informacija, pristupa ili ovlašćenja potrebnih da posao uradiš;
• svaka povratna informacija govori da „nisi dovoljno dobar“, ali bez konkretnog primera i mogućnosti da nešto popraviš.

Jedan haotičan dan nije cela slika. Gledaj obrazac. Zapiši šta je traženo, šta si pitao, kakav si odgovor dobio i šta se zatim promenilo. Beleške pomažu da procenjuješ događaje, umesto da se oslanjaš samo na osećaj da možda preteruješ.

Ako te nejasna kritika odmah vodi do straha da ćeš izgubiti posao, odvojeno proveri koliko je pretnja stvarna i koje signale zaista imaš. Ako se uslovi ne menjaju ni posle jasnih razgovora, pitanje više nije samo kako da se uklopiš, već da li ovaj način rada možeš i želiš da prihvatiš. Tada može biti korisno da razmotriš promenu posla bez impulsivne odluke.

Napravi malu proveru na kraju svake nedelje

Jednom nedeljno odgovori sebi na četiri pitanja:

1. Šta sada umem ili razumem, a prošle nedelje nisam?
2. Koje pitanje se i dalje vraća bez jasnog odgovora?
3. Da li znam šta mi je sledeći prioritet?
4. Koje sam obećanje dao samo zato što mi je bilo neprijatno da kažem „ne znam“ ili „ne mogu tada“?

Zatim izaberi jednu proveru za narednu nedelju: razgovor o prioritetima, povratnu informaciju na zadatak ili pojašnjenje granice. Ne moraš odjednom da savladaš ceo posao i ceo kolektiv.

Dobar početak nije predstava u kojoj nikada ne grešiš. To je period u kojem sve preciznije znaš šta radiš, kome se obraćaš i šta nećeš obećati samo da bi dokazao da pripadaš.