Možda već nekoliko susreta nemaš jasnu temu. Uhvatíš sebe kako pre termina razmišljaš: „Da li mi ovo još treba ili samo ne znam kako da kažem da bih završio?“ A čim zamisliš poslednji razgovor, javi se druga misao: „Šta ako mi bez terapije opet bude loše?“
Kako završiti psihoterapiju nije pitanje na koje odgovara samo broj održanih susreta. Važnije je šta se promenilo, zbog čega još dolaziš i da li ti sadašnji način rada i dalje koristi. Kraj ne mora da bude ni bekstvo ni dokaz da si „potpuno sređen“. Može da bude zajednički isplaniran prelazak u period u kojem ono što si vežbao pokušavaš da koristiš bez redovnih sesija.
Ne moraš da rešiš baš sve
Psihoterapija može da se završi iako i dalje imaš teške dane, nesigurnosti ili problem koji se povremeno vraća. Realniji znak napretka je da bolje prepoznaješ šta ti se dešava i znaš šta možeš da uradiš kada postane teško.
Vrati se pitanju sa kojim si počeo. Možda si želeo da postaviš granice roditeljima, da se manje povlačiš posle sukoba ili da doneseš odluku o poslu. Šta je danas drugačije u konkretnoj situaciji? Da li ranije ćutiš nedelju dana, a sada započneš razgovor istog dana? Da li umeš da primetiš kada pristaješ na nešto što ne želiš? Da li možeš da doneseš odluku bez toga da ti terapeut potvrdi da je „ispravna“?
Napravi kratak pregled:
- Zbog čega sam došao na psihoterapiju?
- Šta danas radim drugačije?
- Šta je i dalje teško, ali mogu da podnesem i rešavam?
- Za šta mi je terapeut još potreban?
- Da li na susrete dolazim sa namerom ili uglavnom po navici?
Odgovori ne moraju svi da idu u istom smeru. Možeš mnogo napredovati u odnosima, a tek početi da otvaraš važnu temu iz porodice. Tada pitanje možda nije samo „da li završavam“, nego „šta želim od sledećeg dela rada“.
Strah od kraja ili znak da još želiš pomoć?
Nelagodnost pred završetak je razumljiva. Navikao si da postoji termin u kojem možeš da zastaneš, kažeš ono što drugde prećutiš i razmisliš sa nekim ko poznaje tvoj kontekst. Zato tuga ili strah ne znače automatski da nisi spreman.
Pokušaj da strah prevedeš u konkretnu rečenicu. „Plašim se kraja“ može da znači:
- „Ne verujem da ću sam doneti dobru odluku.“
- „Brinem da će se stari problem vratiti.“
- „Teško mi je da se rastanem sa osobom koja mi je bila važna.“
- „Zapravo još nisam rekao ono zbog čega sam prvobitno došao.“
- „Plašim se da ću uvrediti terapeuta ako predložim kraj.“
Svaka od ovih rečenica vodi ka drugačijem razgovoru. Prve tri mogu da budu teme za planiranje završetka. Četvrta možda govori da želiš još da radiš. Peta više govori o odnosu i slobodi da kažeš šta želiš nego o tome koliko ti je psihoterapija potrebna.
Ako stalno tražiš još jedan susret samo da bi nestala svaka sumnja, moguće je da potpuna sigurnost neće doći. Odluka može da bude dovoljno dobra i uz malo nelagodnosti. Ali ako se van susreta jedva snalaziš, problem zbog kojeg si došao ponovo ozbiljno remeti svakodnevicu ili se upravo dešava velika kriza, reci to otvoreno pre odluke o kraju. Ne moraš da glumiš napredak da bi bio „dobar klijent“.
Kada želja za prekidom govori o samoj terapiji
Ponekad ne želiš da završiš zato što si postigao ciljeve, već zato što ti nešto u radu ne odgovara. Možda se osećaš neshvaćeno, vrtite iste teme, ne vidiš svrhu zadataka ili izbegavaš susret posle neprijatnog razgovora.
To nije isto što i planiran završetak, ali jeste važna informacija. Ako se osećaš dovoljno bezbedno, možeš da kažeš: „Poslednjih nekoliko susreta imam utisak da stojimo u mestu i razmišljam da završim. Voleo bih da pogledamo šta se dešava.“ Razgovor može da razjasni cilj, promeni način rada ili potvrdi da želiš da odeš.
Ne duguješ terapeutu ostanak. Ako tvoje pitanje o završetku dočekuje omalovažavanjem, izazivanjem krivice ili pritiskom da nastaviš bez jasnog objašnjenja, imaš pravo da prekineš. Ako nisi siguran kako izgleda odnos u kojem smeš da izneseš sumnju i neslaganje, može ti pomoći tekst o konkretnim znacima poverenja u terapeuta.
Kako da započneš razgovor o završetku
Ne moraš da pripremiš savršeno obrazloženje. Dovoljna je jasna početna rečenica:
„Razmišljam da završim psihoterapiju i voleo bih da zajedno procenimo gde sam sada.“
Možeš da dodaš ono što te najviše muči:
„Imam utisak da sam ostvario ono zbog čega sam došao, ali me plaši da ostanem bez redovnih razgovora.“
„Više ne znam na čemu radimo. Ne želim samo da prestanem da dolazim, pa bih voleo da razgovaramo o tome.“
„Finansijski mi je postalo teško da nastavim ovim tempom. Hajde da vidimo koje su realne mogućnosti.“
Na razgovoru pitaj terapeuta kako vidi promene koje ste napravili, šta smatra nedovršenim i kako obično planira poslednje susrete. Ne moraš da prihvatiš njegov predlog, ali ti druga perspektiva može pomoći da doneseš promišljeniju odluku. Ako na odluku utiču vreme i novac, korisno je da odvojeno sagledaš trajanje i cenu psihoterapije, umesto da praktičan problem tumačiš kao lični neuspeh.
Napravi prelaz, ne test samostalnosti
Završetak ne mora da se desi odjednom. Ako se ti i terapeut složite, možete prorediti susrete, na primer preći sa nedeljnih na susrete na dve ili tri nedelje. Taj razmak nije ispit koji moraš da položiš. Služi da vidiš šta radiš kada nema sledećeg termina odmah iza ugla.
Pre poslednjeg susreta zapiši:
- Koje promene želim da sačuvam?
- Koji rani znaci mi govore da ponovo zapostavljam sebe ili se vraćam starom obrascu?
- Šta prvo mogu da uradim kada ih primetim?
- Kome mogu da se obratim za svakodnevnu podršku?
- U kojim okolnostima bih ponovo kontaktirao terapeuta ili potražio drugu vrstu pomoći?
Plan neka bude običan i upotrebljiv. Umesto „više ću brinuti o sebi“, napiši „kada tri večeri zaredom ostanem budan zbog posla, sledećeg jutra ću proveriti šta mogu da odložim i razgovarati sa osobom kojoj verujem“. Umesto „neću ponovo upasti u isti odnos“, zapiši koje ponašanje želiš ranije da primetiš i šta ćeš tada reći.
Možeš da pitaš i da li je kasnije moguć pojedinačni kontrolni razgovor. Odgovor zavisi od terapeuta i dogovora koji imate, pa je bolje da to proveriš nego da pretpostaviš da su vrata zauvek zatvorena ili uvek otvorena.
Poslednji susret nije samo administracija
Na završnom razgovoru vredi pomenuti šta ti je pomoglo, šta nije i šta je ostalo nedorečeno. Možeš da budeš zahvalan i ljut, spreman i tužan u isto vreme. Nema potrebe da od poslednjeg susreta praviš svečanu verziju cele terapije.
Ako odlučiš da ipak nastaviš, dogovori zbog čega nastavljaš i kada ćete ponovo proveriti odluku. „Još malo“ lako postane neodređeno. Konkretnije je: „Želim narednih šest susreta da radimo na tome kako reagujem u sukobu, pa da zatim ponovo procenimo.“
Ako završiš, ne moraš sebi da obećaš da se nikada nećeš vratiti. Novi životni period može otvoriti novu temu. Povratak po pomoć ne poništava ono što si ranije uradio.
Za početak ponesi na sledeći susret samo jedno pitanje: „Šta bi trebalo da bude drugačije da bismo oboje mogli da kažemo da je vreme za kraj?“ Odgovor će ti pokazati da li završetak već planiraš ili tek treba da razjasniš zbog čega ostaješ.
