Možda ti se desilo da vodiš razgovor, a reči druge osobe zvuče kao da dolaze izdaleka. Ili stigneš kući i shvatiš da se dela puta jedva sećaš. Nekad je osećaj više unutrašnji: znaš da si uznemiren, ali kao da su emocije iza debelog stakla.
Takva iskustva ljudi ponekad opisuju rečju „disocijacija“. Ta reč može pomoći da započneš razgovor, ali nije test niti dijagnoza. Korisnije pitanje nije „Da li imam disocijaciju?“, već: „Šta se tačno dogodilo, koliko je trajalo i kako je uticalo na mene?“
Šta disocijacija znači kao širi pojam
Disocijacija je širi pojam za prekide ili osećaj nepovezanosti u doživljaju sebe, emocija, opažanja, ponašanja, identiteta ili pamćenja. Američko psihijatrijsko udruženje navodi da disocijativni simptomi mogu uključiti osećaj odvojenosti od sebe i gubitak sećanja, ali i da postoji više različitih disocijativnih poremećaja (APA).
Važna je razlika između tri stvari: neprijatnog iskustva, obrasca koji se ponavlja i dijagnoze. Možeš prepoznati jedan opis, a da ne znaš zbog čega se javio, da li pripada širem obrascu ili ima sasvim drugo objašnjenje. Dijagnoza se ne dobija prebrojavanjem stavki sa interneta.
Isto važi za uzrok. Nije opravdano iz jednog trenutka otupljenosti ili praznine u sećanju zaključiti da sigurno postoji trauma, disocijativni poremećaj ili bilo koja druga određena dijagnoza. Opis je početak istraživanja, ne njegov zaključak.
Kako disocijacija može da se doživljava u svakodnevici
Među mogućim iskustvima NHS navodi udaljenost od sebe ili sveta, zaboravljanje određenih perioda, događaja ili ličnih podataka i nesigurnost u vezi sa sopstvenim identitetom (NHS). U svakodnevnom jeziku to može zvučati ovako:
- „Čujem šta mi govoriš, ali kao da nisam sasvim ovde.“
- „Vidim da sam uznemiren, ali ne mogu da osetim skoro ništa.“
- „Kao da gledam sebe kako obavljam stvari, umesto da ih stvarno živim.“
- „Soba mi je poznata, ali deluje čudno, ravno ili nestvarno.“
- „Znam da se nešto dogodilo, ali mi nedostaje deo sećanja.“
Ovi primeri opisuju doživljaj. Ne dokazuju njegov uzrok. Rasejanost, umor i uobičajena zaboravnost takođe mogu ostaviti utisak da si bio „na autopilotu“. Razlika se ne rešava biranjem najstrašnije etikete, već posmatranjem celog obrasca.
Obrati pažnju na posledice. Da li si samo na trenutak izgubio nit razgovora ili ti nedostaje duži deo događaja? Da li si posle nekoliko minuta ponovo bio prisutan ili te osećaj udaljenosti sprečava da radiš, učiš, voziš, brineš o sebi ili ostaneš u razgovoru? Posledica često govori više od dramatičnosti samog izraza.
Kako se razlikuju depersonalizacija i derealizacija
Depersonalizacija označava osećaj udaljenosti od sopstvenih misli, osećanja, postupaka ili tela, kao da sebe posmatraš sa strane. Derealizacija je osećaj da su okolina, ljudi ili predmeti nestvarni, beživotni ili kao kroz maglu (NHS).
Najkraće: kod depersonalizacije je „daleko“ sopstveno ja, a kod derealizacije svet oko tebe. Mogu se javiti odvojeno ili zajedno, ali nisu sinonimi za čitav pojam disocijacije. Širi pojam obuhvata i druga iskustva, uključujući teškoće sa pamćenjem ili osećajem povezanosti sa sobom.
Ako su upravo osećaj nestvarne okoline ili posmatranje sebe sa strane ono što pokušavaš da razumeš, detaljnije objašnjenje možeš naći u vodiču o derealizaciji i depersonalizaciji. Ovaj tekst ostaje na širem pitanju: kako da opišeš različita iskustva i poneseš koristan opis na razgovor.
Kako da opišeš iskustvo bez samodijagnoze
Ne moraš da nađeš savršenu stručnu reč. Zapravo, rečenica „Ne znam kako se ovo zove, ali evo šta se desilo“ često otvara korisniji razgovor od tvrdnje „Imam određeni poremećaj“.
Posle događaja, ako možeš, zapiši šest stvari:
- Šta si primetio: „Glasovi su zvučali udaljeno“ ili „nisam osećao tugu iako sam znao da sam tužan“.
- Kada je počelo i koliko je trajalo: približan podatak je dovoljan.
- Šta se događalo neposredno pre toga: razgovor, gužva, svađa, neprospavana noć ili nešto drugo što si primetio.
- Šta si osećao u telu: napetost, utrnulost, ubrzano disanje, težinu ili ništa posebno.
- Čega se sećaš: navedi šta je jasno, a gde počinje praznina. Ne pokušavaj da popuniš nedostajući deo pretpostavkama.
- Šta je iskustvo promenilo: da li si prekinuo obavezu, propustio dogovor, osetio strah ili ti je trebalo vreme da se ponovo snađeš.
Beleška nije dosije protiv tebe. Njena svrha je da maglovito „nešto mi se čudno dešava“ pretvori u opis o kojem može da se razgovara. Ako ništa ne zapišeš u trenutku, kasnije možeš početi jednom rečenicom: „Najviše me plaši to što…“
Kada razgovor sa stručnjakom ima smisla
Razgovor vredi zakazati kada se iskustva ponavljaju, dugo traju, jako te uznemiravaju, ostavljaju primetne praznine u sećanju ili ti otežavaju obaveze, odnose i brigu o sebi. Ne moraš prvo da dokažeš da je reč o disocijaciji.
Procena može da obuhvati medicinski pregled i testove radi provere drugih mogućih uzroka, kao i razgovor sa stručnjakom za mentalno zdravlje o mislima, osećanjima, ponašanju i simptomima (NHS). To je važan razlog da ostaneš pri konkretnom opisu: sličan doživljaj ne mora kod svake osobe imati isti uzrok.
Ako se problemi sa pamćenjem ponavljaju ili utiču na svakodnevni život, korisno je obratiti se lekaru, jer uzrok ne mora biti disocijacija i može zahtevati drugačiju procenu (NHS vodič o problemima sa pamćenjem). Ponesi beleške, a ako ti odgovara, možeš povesti osobu koja je primetila šta se dešava. Njena zapažanja nisu presuda, već dodatni deo slike.
Za razgovor sa terapeutom možeš reći: „Ponekad imam osećaj da nisam sasvim prisutan. Dešava se otprilike dva puta nedeljno, obično posle napetog razgovora, i tada mi nedostaje deo onoga što je rečeno.“ Ako želiš da uporediš profile i načine rada, možeš pogledati terapeute koji navode rad sa disocijativnim iskustvima.
Ne moraš da znaš naziv da bi tvoje iskustvo bilo vredno pažnje. Počni od jedne scene koju možeš da opišeš: gde si bio, šta si primetio, čega se sećaš i šta ti je posle toga bilo teško.
