Možda prstima tražiš „pravu“ dlaku dok učiš, gledaš seriju ili ležiš u krevetu. Nekad to primetiš tek kada dlaka ostane među prstima. Obećaš sebi da ćeš prestati, a ruka se ubrzo ponovo vrati na isto mesto.
Povremeno čupkanje nije isto što i ponavljajući obrazac. Vredi ga ozbiljnije pratiti kada se često vraća, teško ga zaustavljaš, ostavlja proređena mesta ili povrede, izaziva stid ili počinje da određuje gde ideš, kako nameštaš kosu i koliko možeš da se usredsrediš. To je razlog za procenu, ne gotova dijagnoza.
Kako izgleda obrazac koji vredi ozbiljnije pratiti
Nije presudan samo broj iščupanih dlaka. Važna je celina: koliko se ponašanje ponavlja, koliko kontrole imaš nad njim i kakvu cenu plaćaš posle.
Obrati pažnju ako:
- više puta pokušavaš da prestaneš ili smanjiš čupanje, ali se ono vraća;
- tražiš određenu dlaku, dodiruješ je, uvijaš ili čupaš sve dok ne osetiš da je „to to“;
- na koži nastaju crvenilo, ranice ili bol, ili primećuješ proređena mesta;
- skrivaš kosu, obrve ili trepavice, izbegavaš frizera, fotografisanje, bazen ili bliskost;
- čupanje prekida učenje, posao, odmor ili razgovor;
- mnogo vremena odlazi na čupanje, proveravanje izgleda ili prikrivanje posledica.
Klinički opis trihotilomanije ne svodi se na povremeno čupkanje: uključuje ponavljano čupanje koje dovodi do gubitka dlaka, ponovljene pokušaje da se ponašanje smanji ili prekine i značajnu uznemirenost ili ometanje svakodnevnog funkcionisanja. Za dijagnozu je potrebno proveriti i da li postoji drugo medicinsko ili psihijatrijsko objašnjenje (MSD Manual).
Drugim rečima, možeš prepoznati da postoji problem bez zaključka „imam trihotilomaniju“. Prepoznavanje otvara vrata razgovoru. Dijagnoza zahteva stručnu procenu.
Šta možeš da primetiš pre, tokom i posle čupanja
Kod nekih ljudi pre čupanja raste napetost, a posle se javlja olakšanje. Kod drugih se ruka nađe u kosi gotovo automatski, bez jasne odluke ili pune svesnosti (NHS). Zato nemoj odbaciti problem samo zato što ne osećaš prepoznatljiv „poriv“.
Pre čupanja možeš primetiti dosadu, nervozu, umor ili teškoću da mirno sediš. Možda uopšte nema jasne emocije: samo radiš nešto jednom rukom, dok druga pretražuje kosu. Tokom čupanja pažnja može biti usmerena na teksturu dlake, koren ili osećaj pod prstima. Posle može doći kratko olakšanje, razočaranje, bol ili žurba da se posledica sakrije.
Važno je i gde se to događa. Neko čupa dok čita ili telefonira, neko pred ogledalom, a neko u trenucima jakog pritiska. Nije cilj da na silu pronađeš jednu emociju koja sve objašnjava. Cilj je da vidiš šta se zaista ponavlja kod tebe.
Beleži situacije, ne pokušavaj da dokažeš dijagnozu
Tokom jedne ili dve nedelje napravi kratku belešku kad god primetiš čupanje. Ako bi te brojanje svake dlake dodatno opteretilo, preskoči ga. Dovoljno je da zapišeš:
- kada i gde se dogodilo;
- šta si tada radio ili radila;
- šta si osećao ili osećala neposredno pre toga, ako možeš da odrediš;
- da li si svesno tražio određenu dlaku ili si postupak primetio tek kasnije;
- šta se dogodilo posle, na primer olakšanje, bol, stid ili nastavak čupanja;
- da li je ostala povreda ili vidljiva promena.
Možeš pisati sasvim kratko: „Uveče, gledam seriju, umor, nisam primetio prvih nekoliko minuta, posle peckanje.“ Takva beleška je korisnija od presude „opet nemam kontrolu“.
Traži ponavljanje u okolnostima, ne savršen odgovor na pitanje zašto to radiš. Beleške služe da lakše opišeš problem i pripremiš razgovor sa stručnjakom. One nisu test koji treba da položiš.
Kako da razgovaraš bez stida i etiketiranja
Ako govoriš o sebi, ne moraš prvo da znaš naziv problema. Počni od onoga što se događa i kako utiče na tebe:
„Već neko vreme čupam kosu, najčešće uveče. Pokušavam da prestanem, ali mi ne uspeva i pojavilo se proređeno mesto. Voleo bih da procenimo šta se dešava.“
Ako razgovaraš sa bliskom osobom, „Samo prestani“ obično ne donosi novu informaciju. Ni pitanje „Zašto to radiš sebi?“ ne pomaže mnogo ako osoba odgovor još ne zna. Probaj konkretnije:
„Primećujem da ti je teško da zaustaviš čupanje. Da li želiš da ti pomognem da zakažeš razgovor ili da pođem s tobom?“
Ne komentariši samo izgled i ne proveravaj stalno ruke druge osobe. Pitaj šta joj je teško i kakva bi pomoć bila podnošljiva. Podrška znači manje skrivanja, ne više nadzora.
Kada ima smisla potražiti stručnu procenu
Nemoj čekati da posledice postanu „dovoljno ozbiljne“ po tuđim merilima. Razgovor ima smisla kada ne uspevaš da smanjiš čupanje, kada nastaju ranice ili proređena mesta, kada se stidiš i izbegavaš ljude ili kada ponašanje remeti posao, školu, san i odnose.
Gubitak kose ima više mogućih uzroka, pa proređeno mesto samo po sebi ne potvrđuje trihotilomaniju (Američka akademija za dermatologiju). Lekar može pregledati kožu i kosu i proceniti da li treba proveriti druge uzroke. Stručnjak za mentalno zdravlje može da sasluša kako se ponašanje ponavlja, šta mu prethodi i kakve posledice ostavlja.
Ako ne znaš kome prvo da se obratiš, vodič o razlici između psihologa, psihijatra i psihoterapeuta može ti pomoći da izabereš početnu adresu. Ako želiš da uporediš profile ljudi koji navode rad sa ovom temom, možeš pogledati terapeute za razgovor o čupanju kose i dlaka. Pregled profila nije dijagnoza niti obećanje ishoda, već način da vidiš opis rada i odlučiš kome želiš da se javiš.
Ako gutaš iščupane dlake, reci to lekaru što pre. NHS upozorava da se od progutanih dlaka mogu formirati nakupine u želucu i nastati ozbiljne zdravstvene posledice (NHS). Nemoj taj podatak izostaviti zbog neprijatnosti: lekaru je važan za procenu fizičkog rizika.
Šta možeš da poneseš na prvi razgovor
Ne treba ti uredan dnevnik ni savršeno objašnjenje. Ponesi nekoliko primera: kada se čupanje najčešće javlja, koliko ga primećuješ u trenutku, šta si pokušao da promeniš i kakve posledice vidiš. Možeš pokazati beleške ili jednostavno pročitati jednu rečenicu koju si unapred zapisao.
Ako ti je teško da izgovoriš sve, počni ovako: „Stid me je da pričam o ovome, ali ponašanje se ponavlja i ne uspevam samostalno da ga zaustavim.“ To je dovoljno za početak.
Beleženje obrasca nije samodijagnoza. Traženje procene nije priznanje slabosti. To je odluka da umesto skrivanja prikupiš jasniju sliku o tome šta se događa i kakva ti je pomoć potrebna.
