Možda već nedeljama sastavljaš prvu rečenicu. Zamišljaš olakšanje, svađu, tišinu za stolom ili pitanje na koje ne želiš da odgovoriš. Ipak, najvažnija odluka pre autovanja roditeljima nije kako da sve savršeno objasniš. Važnije je da proceniš da li je sada dovoljno bezbedno da započneš razgovor i šta ćeš uraditi posle njega.
Autovanje je lična odluka. Ne postoji rok do kog to moraš da uradiš niti jedan „ispravan“ način: razgovor uživo, poziv, poruka i pismo mogu biti jednako legitimni izbori. To navodi i vodič organizacije The Trevor Project. Odlaganje zbog zavisnosti od roditelja ili straha za sopstvenu sigurnost nije kukavičluk. To je odluka da važan razgovor ne započneš bez izlaza.
Da li je sada bezbedno da se autuješ roditeljima?
Ne možeš pouzdano predvideti reakciju, ali možeš da proceniš rizik. Seti se šta roditelji govore o LGBTQ+ osobama kada misle da se tema ne odnosi na njih. Da li se ne slažu, ali razgovaraju bez vređanja? Ili prete, ismevaju, opravdavaju nasilje i pokušavaju da kontrolišu ljude koji im se suprotstave?
Pogledaj i kako se ponašaju u drugim ozbiljnim sukobima. Da li viču pa se smire, danima kažnjavaju ćutanjem, oduzimaju telefon, proveravaju poruke, uskraćuju novac ili izbacivanjem iz kuće pokušavaju da dobiju poslušnost? Ranije ponašanje nije sigurna prognoza, ali ti govori za šta treba da se pripremiš.
Procena je posebno važna ako od roditelja zavisiš za stanovanje, školarinu, lekove, prevoz ili svakodnevne troškove. Postavi sebi sasvim konkretna pitanja:
- Gde bih proveo narednu noć ako mi kažu da odem?
- Ko može da dođe po mene ili ostane na telefonu?
- Da li su mi dostupni dokumenti, lekovi, nešto novca i punjač?
- Mogu li roditelji da prekinu školovanje ili mi onemoguće odlazak na posao?
- Postoji li rizik da me fizički povrede ili autuju drugim ljudima bez mog pristanka?
Ako nemaš prihvatljiv odgovor na osnovna pitanja, sasvim je legitimno da sačekaš. Ne duguješ nikome razgovor koji bi te ostavio bez krova, novca ili mogućnosti da pozoveš pomoć.
Napravi rezervni plan pre razgovora
Ako očekuješ da bi reakcija mogla da ugrozi stanovanje, hranu, školovanje ili prevoz, ima smisla da pre autovanja napraviš rezervni plan za te potrebe. Ovakvu pripremu preporučuje i The Trevor Project u delu vodiča o bezbednosti.
Rezervni plan ne mora da znači da očekuješ najgore. On samo sprečava da usred svađe prvi put razmišljaš kome možeš da se javiš.
Izaberi jednu pouzdanu osobu i reci joj kada planiraš razgovor. Dogovorite kratku poruku koju ćeš poslati posle, kao i šta da uradi ako se ne javiš. Proveri da li zaista možeš da prenoćiš kod nje. „Naravno, tu sam“ nije isto što i jasan dogovor da možeš doći u deset uveče i ostati nekoliko dana.
Drži telefon napunjenim i obezbedi pristup dokumentima, lekovima, ključevima, prevozu i manjoj sumi novca ako je to moguće bez dodatnog rizika. Ako bi roditelji mogli da vide tvoju prepisku, razmisli gde čuvaš osetljive poruke i kome je bezbedno da pišeš.
Ne navodimo konkretne lokalne LGBTQ+ organizacije jer njihova trenutna dostupnost nije proverena. Pre razgovora proveri da li izabrana organizacija zaista radi, kome je namenjena i kakvu pomoć trenutno pruža. Ako si maloletna osoba, korisna podrška može biti i pouzdana odrasla osoba koja nije deo neposrednog sukoba, na primer rođak, školski psiholog ili nastavnik kome veruješ.
Odredi šta želiš da kažeš i gde su tvoje granice
Ne moraš roditeljima da ispričaš celu istoriju svojih osećanja. Za prvi razgovor dovoljne su tri stvari: šta želiš da znaju, šta ti sada treba od njih i o čemu trenutno nećeš razgovarati.
Na primer:
„Želim da znate da me privlače osobe istog pola. Govorim vam ovo jer mi je važno da ne krijem taj deo života. Ne očekujem da odmah imate sve odgovore, ali očekujem da me ne vređate i da ovo ne govorite drugima bez mog pristanka.“
Ako još istražuješ kako želiš da se opišeš, možeš reći upravo to:
„Ne znam još koju bih reč koristio za sebe, ali znam da ovo nije tema za šalu i želim da me saslušate.“
Pripremi i odgovore za pitanja koja ne želiš da primiš. „Ne želim da razgovaram o intimnim detaljima“ potpuna je rečenica. Ne moraš da dokazuješ identitet nabrajanjem veza, iskustava ili trenutka kada si „shvatio“. Ti nisi predstavnik svih LGBTQ+ ljudi niti si dužan da održiš predavanje kako bi zaslužio poštovanje.
Granica nije zahtev da roditelji odmah promene mišljenje. Granica govori šta ćeš ti uraditi ako razgovor postane uvredljiv: „Ako počnete da me vređate ili mi pretite, prekinuću razgovor i otići.“ Izgovori samo onu granicu koju možeš bezbedno da sprovedeš.
Izaberi oblik razgovora koji ti daje više kontrole
Razgovor licem u lice nije automatski hrabriji od poruke ili pisma. Pravi izbor je onaj koji ti ostavlja dovoljno kontrole.
Susret uživo može imati smisla ako očekuješ da će roditelji slušati i ako možeš lako da odeš. Telefonski poziv omogućava fizičku udaljenost. Poruka ili pismo daju ti vreme da biraš reči, a roditeljima da pročitaju sve pre nego što odgovore.
Ne započinji razgovor u automobilu, na putovanju ili na mestu sa kog ne možeš samostalno da odeš. Izbegni trenutak neposredno pre škole, posla ili porodičnog događaja. Ako želiš da razgovaraš samo sa jednim roditeljem, jasno reci da još nema dozvolu da kaže drugom.
Možeš unapred zapisati prvu i poslednju rečenicu. Sredina razgovora će verovatno biti neuredna, ali znaćeš kako želiš da počneš i kada je vreme da staneš.
Šta ako reakcija roditelja zaboli?
Roditelj može zanemeti, postavljati nespretna pitanja, plakati ili tražiti vreme. Takva reakcija može boleti, ali nije isto što i pretnja. Ne moraš iste večeri da ispraviš svaku zabludu ili dobiješ konačno prihvatanje.
Možeš reći: „Vidim da vam treba vreme. Nastavićemo kada budemo mogli da pričamo bez vređanja.“ Zatim se javi osobi sa kojom si unapred napravio dogovor. Posle napetog razgovora verovatno ti više koristi poznat glas, obrok i mesto za spavanje nego još tri sata rasprave.
Ako roditelj preti nasiljem, pokušava da te zadrži, oduzme ti dokumenta ili te izbaci iz doma, prioritet nije nastavak razgovora. Ako možeš bez dodatnog rizika, idi na prethodno dogovoreno mesto i obrati se pouzdanoj odrasloj osobi ili službi koja može da reaguje na neposrednu opasnost. Ne vraćaj se sam u situaciju koje se plašiš samo da bi „završio razgovor“.
Ako se kontrola, ponižavanje ili pretnje nastave i posle razgovora, možeš potražiti podršku terapeuta koji navode rad sa emocionalnim zlostavljanjem. To ne rešava smeštaj niti pravnu situaciju, ali može biti mesto da razjasniš šta ti se događa i koje granice možeš bezbedno da postaviš.
Ti odlučuješ da li će biti sledećeg razgovora
Posle prve reakcije proceni ponašanje, ne samo obećanja. Da li roditelji poštuju privatnost? Da li su prestali sa vređanjem? Mogu li da saslušaju jednu ispravku bez nove svađe? Na osnovu toga odluči da li ćeš nastaviti razgovor sutra, za mesec dana ili uopšte nećeš dok zavisiš od njih.
Možeš im poslati tekst koji objašnjava ono što ne želiš ponovo da govoriš. Možeš razgovarati samo u prisustvu osobe kojoj veruješ. Možeš i reći: „O ovoj temi možemo ponovo kada budete spremni da razgovarate bez pretnji.“
Cilj nije savršeno autovanje posle kog svi izgovore prave reči. Cilj je da kažeš onoliko koliko želiš, zadržiš pravo na privatnost i posle razgovora imaš gde da odeš i kome da se javiš. Ako te ta tri uslova još ne čekaju sa druge strane razgovora, dopušteno ti je da sačekaš.
